Kulturni centar Novi Sad (KCNS) odobrio je tokom 2016. godine isplatu od nešto manje od četiri miliona dinara pojedinim honorarnim saradnicima, angažovanim za potrebe tribinskog programa u ovoj državnoj instituciji. U godinama proklamovane štednje, zabrane zapošljavanja i smanjenja plata, KCNS je pojedinim saradnicima odobravao honorare uprosečnom iznosu od oko 35 hiljada dinara neto za jedno predavanje ili učešće na tribini, dok je prosečna mesečna plata na nivou cele Srbije u tom periodu iznosila oko 46 hiljada, saznaje VOICE.
Prema podacima do kojih je došao VOICE, direktor KCNS Bojan Panaotović je tokom 2016. godine za određene saradnike odobravao honorare koji su se kretali i do 50 hiljada dinara neto, i to za angažman koji je u proseku trajao par sati i često bio posvećen temama kojima nije mesto u ustanovama kulture. Dominantni programi su oni koji propagiraju ekstremni nacionalistički diskurs, razne globalne i teorije zavere “protiv srpskog naroda”, uz dovođenje u pitanje naučnih i istorijskih činjenica. Sve u svemu, građani Novog Sada plaćaju, i to veoma skupo, primitivnu političku i ideološku propagandu vladajućih struktura. A oni koji visoke honorare dobijaju mahom su osobe bliske Srpskoj naprednoj stranci, pa čak i neki njeni funkcioneri poput Nemanje Starovića ili pak ekstremni desničari okupljeni oko raznih nacionalističkih glasila.
Inače, Kulturni centar Novog Sada od dolaska SNS-a na vlast u Novom Sadu potresaju razni skandali, od smene bivšeg direktora zbog latinice, preko ćirilizacije, pa do cenzure umetničkih dela.
Privilegovani saradnici nastupaju i više puta mesečno
U krugu “privilegovanih autora“ kojima je KCNS odobravao visoke honorare, nalazi se desetak ljudi, uglavnom istoričara, a neki od njih su angažovani i kao autori na portalima desničarskog, tabloidnog sadržaja, poput “Pečata”. Osim visokih honorara, ta grupa saradnika imala je i prednost prilikom kreiranja programa, pa su tako ponekad nastupali i više puta mesečno.
U ugovorima koje je VOICE dobio od KCNS po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja stoji da je u periodu od 4. januara do 1. decembra 2016. godine, samo publicista Milorad Miki Vukašinović zaradio 530 hiljada dinara za 14 tribina u trajanju od sat vremena. Vukašinović je Panaotovićev kolega iz stranke Treća Srbija, inače diplomirani pravnik zaposlen u Matici Srpskoj, koji je nakon smene vlasti u Vojvodini 2016. godine vrlo brzo dobio uhlebljenje i na Javnom servisu Radio televiziji Vojvodine. On je u maju 2016. godine za učešće na samo jednoj tribini, pod nazivom „Geopolitika postmoderne“ zaradio 40 hiljada dinara, što je gotovo jednako prosečnoj mesečnoj plati na nivou države za 2016. godinu. Sporno predavanje je održano u okviru ciklusa „Razgovori o geopolitici“ u produkciji KCNS.
Blizu republičkog mesečnog proseka uspeo je da se pozicionira i novinar Milovan Balaban, koji piše za nedeljnik „Pečat“ i „SRBski FB Reporter“, internetski portal koji „afirmiše društvene vrednosti Srbske nacije“. Kulturni centar Novi Sad mu je tokom 2016. godine omogućio da prihoduje 360 hiljada dinara, a za jednosatne tribine odobravan mu je prosečan honorar od oko 40.000 dinara.
Među privilegovanim predavačima je i istoričar Miloš Savin, koji je za 12 tribina tokom 2016. godine zaradio 475.000 dinara. Često je bila angažovana i njegova supruga Ljiljana Dragosavljević Savin, koja za potrebe KCNS piše eseje po ceni od 25 hiljada dinara, a drži i predavanja za koja dobija 35 hiljada dinara neto. Predavač Ognjen Karanović (zaposlen u Matici Srpskoj) potpisao je sa Panaotovićem tokom 2016. godine čak 16 ugovora, na osnovu kojih je zaradio 495 hiljada dinara, dok je političaru Nemanji Staroviću (SNS) isplaćeno 155 hiljada. Ugovori dobijeni iz KCNS pokazuju i da je na osnovu 14 potpisanih ugovora predavač Srđan Graovac prihodovao čak 385 hiljada dinara iste godine, dok je Saši Markoviću nakon devet ugovora isplaćeno 275 hiljada. Na spisku saradnika nalazi se i istoričar Darko Gavrilović. Saradnja sa većinom pomenutih autora nastavila se i u 2017. godini.
KCNS: Ne favorizujemo predavače i teme
Direktor Kulturnog centra Novog Sada Bojan Panaotović tvrdi da institucija koju vodi ne favorizuje samo određenu grupu predavača, kao i da postoje jasni kriterijumi na osnovu kojih se formira nadoknada za njihov angažman. Prema njegovim rečima, kriterijumi na osnovu kojih se određuje visina honorara učesnika kulturnih i naučnih predavanja u Kulturnom centru Novi Sad, tiču se “kompetentnosti, društvene prepoznatljivosti i mogućnosti učesnika da prirede kvalitetan program”.
“Besmislica je da su honorari pomenutih učesnika višestruko veći u odnosu na druge. Postoje u okviru različitih redakcija u KCNS različiti honorari, a oni mogu biti i viši i niži od honorara pomenutih lica. U okviru govornog programa postoje simbolični honorari kada je reč o promociji knjige, što predstavlja neku vrstu marketinške delatnosti za datog autora, čime on već ostvaruje određenu vrstu dobiti. Ti slučajevi se ne mogu porediti sa predavanjima naučnog, publicističkog i naučno-popularnog karaktera“, rekao je Panaotović za VOICE.
Međutim, praksa u sličnim institucijama drugih gradova, pokazuje oprezniji menadžment sa novcem koji značajnim delom dolazi od poreskih obveznika. Urednica književnog i tribinskog programa Kulturnog centra Beograda Olivera Stošić Rakić kazala je da se u ovoj instituciji kriterijumi za visinu honorara uspostavljaju u “odnosu na budžet za datu godinu”.
„Kriterijumi se uspostavljaju u odnosu na budžet koji je kod nas uvek manjim delom državni, a većim delom sakupljen od različitih fondacija i inostranih kulturnih centara. Dakle ‘renome učesnika’ nije primarni kriterijum, tako da se honorari za moderiranje tribine mogu kretati u rasponu od 5.000 do 10.000 dinara neto. Moram istaći da ova veća cifra obično uključuje i pisanje nekog ozbiljnijeg teksta. Nekada, kada je budžet zaista ograničen, autori pristaju da učestvuju i bez honorara ili za cifru od 2.000 dinara“, objasnila je naša sagovornica. Ona je dodala da se često dešava da i u slučaju gostovanja inostranih, “veoma poznatih” autora ili pisaca, predavači učestvuju na događajima „pro bono“.
“Tajna vekovnog srpskog stradanja”
Predavač Milovan Balaban publici se predstavio temama „Srpska golgota i vaskrsnuće 1916. – segment ili fundament srpske kulturne baštine“, kao i „Svetosavlje kao egzistencijalna filozofija srpskog naroda sa obe strane Dunava“. Svoj angažman posvetio je i tribinama koje se mogu svrstati u segment “raskrinkavanja svetskih tajni i zavera”, poput „Srbija između Rusije i Zapada“, „Tajna američke svetske dominacije“, „Patriote i izdajnici u srpskoj istoriji “ ili „Tajna vekovnog srpskog stradanja“. Ova poslednja zabeležena je na sajtu KCNS kao jedna od tribina koja donosi “alternativni pristup” temi, jer su prema mišljenju autora “ovakva predavanja uglavnom jednostrana i ne nude rešenja za istorijsku tragediju koja je zadesila srpski narod”. Stradanje srpskog naroda Balaban je predstavio kroz prizmu Biblije, Adama i Eve, kao i kroz “spasonosni svetosavski put”, govoreći i o tome da za temu kojom se bavi “nije bitno ko je u pravu” – da li oni koji postanje sveta gledaju kroz naučnu teoriju evolucije ili pak kreacionizam. Prema njegovim rečima, “period slave srpskog naroda“ završio se na Kosovu, a tadašnja državna elita „u dobrom delu iskupljenje je našla na Kosovu stradavši za državu, narod, ali i eshatološke vrednosti za koje je i sam spasitelj dao svoj život“. Dotakao se i novije istorije, odnosno ratova devedesetih godina na teritoriji bivše Jugoslavije, a za to „srpsko stradanje“ optužio je i „strane faktore“. „Da bi se vratili na stari put, koji će ublažiti i osmisliti naše stradanje, potrebno je da se vratimo našim svetosavskim korenima, potrebno je da se narod ponovo hristijanizuje i vrati starim, utabanim i oprobanim stazama Svetog kneza Lazara, Svetog Save i svih srpskih junaka i svetitelja, kojih nam je puna istorija“, naveo je u sred KCNS Milovan Balaban.
Bivša direktorka Kulturnog centra Beograda Mia David potvrdila je da su u ovoj instituciji i tokom njenog mandata honorari bili značajno manji od onih u KCNS. Prema njenom iskustvu, u Srbiji se budžet za kulturu svake godine smanjivao, pa su oni koji su želeli da sačuvaju kvalitet svog programa, morali da se prilagođavaju situaciji u kojoj se kultura nalazi na dnu liste prioriteta. “To ne znači da se zalažem za male honorare. Bilo bi fantastično kada bi svi saradnici i autori bili plaćeni normalno, no budžet se svake godine smanjivao, a mi smo se trudili da program zadrži i kvalitativni i kvantitativni nivo, pa su se tako i sami honorari smanjivali”, kaže Mia David.
Stručnjakinja za menadžment u kulturi i profesorka Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu Milena Dragičević Šešić navodi da bi svaka ustanova trebalo da ima razvijen aparat za evaluaciju sopstvenih programa – pre svega u skladu sa svojim ciljevima, misijom i vizijom, a koje odgovaraju javnom interesu u kulturi. Prema njenim rečima, evaluacija je posebno važna ako je taj javni interes, kao u slučaju Novog Sada, definisan kulturnom Strategijom, kao i projektom na osnovu kojeg je dobijena titula Evropske prestonice kulture (EPK).
„Neki od tih kriterijuma bi mogli biti podrška interkulturalnom dijalogu, podrška evropeizaciji savremene kulturne scene, uključivanje mladih umetnika i podrška njihovoj produkciji i promociji, omogućavanje participativne platforme – uključivanje širokog kruga građana i kulturne javnosti, itd. U knjizi koju smo napisali Sanjin Dragojević i ja, pod nazivom Menadžment umetnosti u turbulentnim okolnostima, navedeni su i još neki važni kriterijumi evaluacije u savremenom menadžmentu u kulturi. Neki od njih su umetnička izvrsnost programa, relevantnost programa za savremeni kulturni trenutak (impact), inovativni pristup, stepen uspešnosti u samoodrživosti organizacije, tj. kad je reč o javnom sektoru, o tzv. ‘unutrašnjem preduzetništvu’ (intrapreneurialship), uticaj organizacije na oblikovanje kulturne politike, efekti decentralizacije kroz regionalnu i međunarodnu saradnja i slično…“, navodi Dragićević Šešić.
Da li je kriterijum i prazna sala?
Kao jasan primer zloupotrebe tribinskog programa u KCNS u svrhu sticanja koristi za određene saradnike, bila je tribina na temu “Turska kriza – uzroci i posledice“, koju su realizovali saradnici KCNS, naprednjak Nemanja Starović, ekstremni desničar Milorad Vukašinović i politički analitičar blizak SNS-u Branko Radun. Prema dokumentaciji u koju je VOICE imao uvid, samo za svoje učešće u programu trojica predavača dobila su po 35 hiljada dinara, odnosno KCNS je za taj događaj isplatio ukupno 105 hiljada dinara neto samo na ime honorara.
Međutim, prema fotografijama sa te tribine koje su dostupne na sajtu KCNS, postaje jasno da je u publici prisustvovalo svega desetak slušalaca, a među njima je prepoznat istoričar Ognjen Marković i najmanje dve osobe koje su honorarno zaposlene u KCNS. Tribina je u celosti bila posvećena krizi u Turskoj, koja je prema navodima učesnika kulminirala vojnim pučem 2016. godine, a u fokusu je bio sociološki, istorijski, gepolitički i politički aspekt krize, odnosno pokušaj da se dođe do odgovora na pitanje da li ona ima uticaja na zemlje Balkana. Učesnici tribine proizveli su i dva kratka eseja koja su vidljiva na sajtu KCNS, kao i video snimak celokupne tribine okačen na servis Jutjub (YouTube). No, tema kojom su se autori programa bavili nije imala snagu da zainteresuje građane Novog Sada, pa se postavlja pitanje na koji način se donose odluke o tome šta je ono što je važno ponuditi široj javnosti kao aktuelne teme za promišljenje? I drugo, koliko su navedene osobe uopšte kompetentne da razgovaraju o ovim temama?
Prema rečima Mie David, sistem u Srbiji je postavljen tako da se kreiranje programa i odluke vezuju za mandat direktora kulturnih centara, koji svoj program predstavlja Upravnom odboru kuće. David insistira na tome da bi te odluke trebalo da budu posledica kulturne politike, bez obzira na to što političke partije biraju direktore. “U praksi, političke partije na vlasti podele dorektorska mesta u odnosu na skupštinske kvote i onda je toj partiji praktično dozvoljeno da postavi koga hoće. Odbori za kulturu i upravni odbori kulturnih institucija se takođe formiraju po partijskim kvotama. To znači da direktor sprovodi kulturnu politiku svoje stranke, odnosno radi po svom osećaju, jer je kultura svim strankama negde na dnu prioriteta. Pre dolaska Srpske napredne stranke (SNS) na vlast, ipak su ljudi koji su postavljani mahom bili iz struke i neretko nepolitičke ličnosti, pa su i rezultati, bar iz mog ugla gledanja, bili bolji”, objasnila je ona.
Ona dodaje da brojnost publike koja posećuje kulturne centre i programe, jeste jedan od kriterijuma uspešnosti, ali da ne sme biti osnovni. “Mnogi smatraju da to treba da bude jedini kriterijum, ali to kulturu tera na tržište, što je pogubno. Sve češće se mešaju termini poput kulturne industrije, kulture i umetnosti. Zapravo su kulturne industrije oblast u kojima kreativno delovanje, uz određena ulaganja, mogu ostvarivati profit”, objašnjava David.
Panaotović je za VOICE rekao da se slaže sa konstatacijom da broj posetilaca nije najvažniji kriterijum uspešnosti programa, ali ne i sa navodima da su tribine u KCNS slabo posećene. „Laž je da je interesovanje za tribine malo, da im prisustvuje pet do deset ljudi. Srećom, živimo u 21. veku pa postoje fotografije, video zapisi i novinari koji dolaze na tribine za razliku od vas koji nikad niste bili ni na jednoj tribini već se oslanjate na nečiju bolesnu maštu i zlu nameru”, rekao je Panaotović.
Prema njegovom mišljenju, broj posetilaca na nekom događaju “ne mora da ukazuje na kvalitet”, pa je kao primer naveo fenomen estrade i njenih “zvezda”. “Tako bi na primer neke estradne zvezde mogle da ispune ceo centar Novog Sada, a ne Tribinu mladih (tribinski proctor KCNS), pa to ne znači da predstavljaju umetnički kvalitet”, objasnio je svoj stav Panaotović, ali je ipak u maju 2016. godine u KCNS ugostio estradnu ličnost Živorada Žiku Šarenicu i Novosađanima omogućio da se upoznaju sa njegovim likom i delom.
KCNS Šarenica: Estradne teorije zavera
Iako direktor KCNS insistira na tome da broj posetilaca ne diktira ujedno i kvalitet programa, u slučaju tribina na kojima su gostovali pomenuti saradnici, mala poseta upravo korespondira sa “estradnim pristupom” i temama koje se u savremenom svetu mogu svrstati pod “teorije zavere” i kojima nije mesto u ustanovama kulture. Posebno je to važno u Novom Sadu, koji će 2021. godine preuzeti titulu Evropske prestonice kulture, a čiji kulturni sektor svakodnevno potresaju skandali, od monopolističkog pristupa dodele državnog novca po konkursima, preko odluka koje među građanima izazivaju revolt, neretko i masovne ulične proteste, poput planova za rušenje Kineske četvrti ili uklanjanja murala poznatog umetnika Remeda iz samog centra grada.
Teme poput ovih zaobiđene su u KCNS, iako je opšta, ali i stručna javnost u više navrata tražila dijalog i uključivanje širokih društvenih grupa u raspravu o tome šta je uopšte kulturnom sektoru potrebno, kako bi se konačno uspostavio balans i kultura u gradu izmestila što dalje od političkog i uticaja komercijalnog tržišta.
„Misterija odnosa Srba i drugih naroda na Balkanu“
Među temama koje su obrađivane na tribinskom programu često su se nalazile i one posvećene obeležavanju određenih godišnjica, među kojima je tribina Srđana Graovca „Sedam i po decenija od golgote solunskih dobrovoljaca i njihovih porodica u Bačkoj, proleća 1941“, „Jasenovac – zločin koji se ne sme zaboraviti“ istog autora, kao i „Sećanje na srpsku golgotu 1915 i 1916 godine“. Većina tema kojima se ovaj autor bavio osvrtala se na „srpske pobede i stradanja“, a bavio se i „Misterijom odnosa Srba i drugih naroda na Balkanu“.
Uprkos lošem stanju u kulturi i vapajima celokupne, pa i nezavisne kulturne scene, KCNS se kao jedna od najvažnijih institucija u ovoj oblasti, zapravo bavila pretežno političkim nacionalističkim diskursom, pre svega vezanom za bližu ili dalju istoriju srpskog naroda, iako su Vojvodina i Novi Sad multinacionalne sredine koje naseljavaju mnogobrojne manjinske zajednice. Teme koje su pomenuti autori kreirali bile su recimo „Kultura sećanja – zločini nad Srbima u novijoj istoriji i zašto ih ne treba zaboraviti“ (Đorđe Vukmirović), nakon čijeg održavanja nije ostao nikakv trag osim najave događaja na sajtu KCNS. Predavač Ognjen Karanović bavio se „Misterijom ubistva Ante Pavelića“, „Tajnom Srba, naroda između Istoka i Zapada“, kao i Mojkovačkom bitkom, a organozovao je i radionice sa temom ubistva Karađorđa i uloge obaveštajnih službi, o kojoj takođe nije ostavio nikakav trag.
Karanović i njegove kolege posebno su se bavile Gavrilom Principom na tribini pod nazivom „Gavrilo Princip – princip našeg opstanka“, nakon čega i na događaju „Sarajevski atentat 1914 godine – ko su bili atentatori na austrougarskog prestolonaslednika“.
Usko formirane teme u KCNS profesorka Dragičević Šešić objašnjava direktnim uplivom politike u kulturni sektor, navodeći da je KCNS izbegao da se posveti realnim problemima i odlučio se za kreiranje ovakvog programa “upravo voljom vladajuće većine koja je kulturu dodelila nacionalističkoj stranci i koja tako misli da ostvaruje realnu volju svojih glasača, dok u evropskoj sredini govori nešto sasvim drugo o svojoj politici, svojim namerama i htenjima”. “Dakle, oni se ne bave kulturnom politikom i temama vezanim za savremenu kulturu, stvaralaštvo, recepciju, već se bave populistički intoniranim temama vezanim za kulturu sećanja i istoriju. Stoga ćemo na konferenciji ‘Mediji, demokratija, populizam: Mediji kao podsticaj i posrednik populizma’ koja će biti održana 9. i 10. novembra 2017. u Beogradu (Fakultet dramskih umetnosti i Fakultet političkih nauka) – upravo pokrenuti i rasprave na temu – Kulturna politika i populizam, te Umetnost i populizam, kojima se do sada ovakav tip konferencija nije bavio”, najavljuje Dragičević Šešić.
Nevidljiva korupcija ili Ne pitaj nauku i istoriju – pitaj mene
U programima KCNS obuhvaćenim ugovorima koje je VOICE istraživao, određeni autori dovodili su u pitanje naučne činjenice, kao i istorijske događaje, pokušavajući da ih tumače onako kako im u tom momentu odgovara. Profesorka Dragičević Šešić komentariše da taj fenomen u Srbiji postoji oduvek, ali da do sada „nije bio plaćan u tako velikoj meri javnim novcem“. „Honorari za predavanja su definitivno previsoki, pa se i tu vidi oblik ‘kruženja novca’ i vezivanja za političku partiju na vlasti. To je, dakle jedan vid nevidljive korupcije“, ocenjuje ona.
Dodaje i da javne ustanove postoje pre svega radi ostvarivanja javnog interesa, pa bi to u demokratskom društvu značilo da javne ustanove kulture postoje i stoga da bi podržavale i one “grupe ukusa”, i ona mišljenja koja nisu većinska. “Tako se recimo na repertoar stavljaju veoma različite teme, različiti autori – inače bi srpska pozorišta igrala samo istorijske drame populističkog ukusa (što sad vidimo da je tematski okvir Tribina KCNS) i komedije estradnog karaktera. Srećom, u srpskom pozorištu nije takav slučaj – čak ni kad je reč o privatnim pozorištima – stoga je jasno da publika ne diktira program, već programe kulturnih centara i javnih ustanova kulture diktiraju oni koji imaju moć – u slučaju javnih ustanova, oni koji su tu dovedeni političkom odlukom. Srbija je puna takvih primera, pogledajte blog o konkursijadi u srpskim ustanovama kulture Slađane Petrović Varagić ili poslušajte emisiju ‘Sceniranje’ na internet radiju ‘Radioaparat’”, poručuje Dragičević Šešić.
Program iskaz vrednosnog sistema Uprave
Uprkos nastojanjima autora da “srpskim pristupom” privuče gledaoce i slušaoce, ispostavlja se da je među najposećenijim tribinama koje su obuhvaćene ugovorima dobijenim od KCNS, ona na kojoj su stručnjaci građanima pokušali da objasne šta je to jonizujuće i nejonizujuće zračenje pod nazivom „Ekološka debata, zračenje i njegov uticaj na kvalitet urbanog života“. Slično se desilo i sa programima sa temama posvećenim sportu, kao i ideji da Novi Sad postane biciklograd, koje je javnosti predstavio autor Danilo Koprivica.
U Strategiji kulturnog razvoja grada Novog Sada stoji da je strateško opredeljenje i smernica kojom će se kretati razvoj ovog sektora – “učešće građana u kulturnom životu”. U strategiji se navodi da njihovo učešće u kulturi “nije samo pravo građana, već i mogućnost i prilika za lični i kolektivni razvoj”. Kako i u samoj Strategiji piše, da bi učešće građana u kulturnom životu moglo da ostvaruje svoj emancipatorski i razvojni uticaj, neophodno je da “različiti kulturni sadržaju budu dostupni različitoj publici”.
Zato je posebno važno raditi na diversifikaciji kulturnih programa, ali u interesu publike, a ne aktuelnog momenta ili pojedinačnih interesa, poput političkih. Dragičević Šešić je ponovila da danas u Srbiji programi poput onih koje nudi KCNS zapravo ne odražavaju publiku, već su “odraz vrednosnog sistema članova Uprave”, što bi se moglo potvrditi i pomenutom većom zainteresovanušću građana za “lakše teme”. “Dakle, programi odražavaju vrednosni sistem onih koji su na pozicijama vlasti i koju tu poziciju zloupotrebljavaju do mere da vode politiku suprotnu deklarisanim interesima, tačnije politiku koja je sasvim u skladu sa istinskim interesima partija na vlasti”, kaže Dragičević Šešić.
Maja Leđenac i Lea Kotlica (VOICE)
